Za kupce sa „dubokim“ flešom

Author
Zoran Stanojević Urednik, Radio televizija Srbije

Bezgotovinsko društvo je ideal o kojem pričaju bankari, ministri, ekonomisti i mnogi oduševljeni korisnici kada shvate da im život čini udobnijim i ekonomičnijim. Ali, koji su potencijalni izazovi tog društva bez keša koje nikakav softver neće moći da popravi?

Sticajem okolnosti imao sam priliku da uđem u AmazonGo prodavnicu u San Francisku, prvu takvu na svetu, u kojoj ne postoje kase i ne primaju gotovinu. Za ulazak vam je neophodan mobilni telefon ili kartica kojima otvarate kapiju za prolaz, poput onih na ulazu u poslovne zgrade. Kad se tako registrujete sa polica možete slobodno da uzimate šta god vam treba, stavljate u ceger, džepove, ruke i kada ocenite da ste završili samo išetate kroz istu onu kapiju.

Senzori očitaju vaše podatke i podatke proizvoda koje ste uzeli, sistem vam skine novac i pošalje račun praktično bez vašeg učešća u tom procesu.

Čak ni rampa neće biti neophodna kada se senzori doteraju, verovatno ni čovek na ulazu koji, ipak, motri da li je neko smislio način da prevari sistem.

Kada izađete iz radnje možete aplikacijom organizovati prevoz, sesti u auto koji dođe po vas i voziti se do tamo gde ste naumili, bez potrebe da jednu reč razmenite sa vozačem (koji možda i ne govori vama poznat jezik) niti da mu direktno platite.

Nema gotovine, proces plaćanja je integrisan u naručivanje usluge.

Naravno, spavate u Er-bi-en-bi smeštaju koji ste pronašli i platili onlajn, mobilnim telefonom.

Ovi primeri života bez gotovine su lično doživljeni, dakle ne radi se o nekoj futurističkoj projekciji, čak i novinarski eksperimenti na tu temu više ne izazivaju veliku pažnju (može li se preživeti bez keša sedam ili trideset dana itd.). Mnogi bankari i mnogi njihovi klijenti raduju se svetu bez gotovine, stalno dajući dokaze i nove primere servisa koji su ukinuli potrebu za gotovinskim plaćanjem.

 

Izazov je u tome što se bezgotovinsko plaćanje razvija tek pola veka i to poslednjih dvadesetak godina intenzivno, dok kultura novca traje barem 5000 godina, a od 11. veka u papiru.

Ljudi su izgradili mnoge običaje i društvene norme upravo na gotovini i tehnologija to ne može da zameni prostom digitalizacijom bez dubokih, takoreći civilizacijskih promena.

Evo nekoliko takvih izazova.

Dečiji džeparac

Smatra se da je važno da deca što ranije nauče o vrednosti i značaju novca, o tome kako se novac zarađuje ili troši.

Ukinemo li gotovinu moramo imati aplikacije preko kojih ćemo deci dati džeparac ili plaćati limunadu koju prodaju na ulici (omiljeni stereotip), nagrađivati ih za razne uspehe (na očaj psihologa) ili im prosto davati da kupe užinu po sopstvenoj odluci.

Takva aplikacija, čak i ako je obična kasica-prasica, mora biti vezana za nekakav račun, a za račun treba imati određen uzrast.

Treba, dakle, značajno promeniti zakone i propise inače će maloletne generacije ostati izvan novca ili izvan zakona, ako im dozvolimo da ga koriste kao što im dopuštamo druge stvari za koje nisu zakonski sazreli.

Milostinja

Moderno društvo nije iskorenilo siromaštvo, naprotiv, vrlo je verovatno da ćete ispred gorepomenute bezgotovinske prodavnice u San Francisku naići na beskućnika koji vas moli za neki dolar.

Odgovornost prema posrnulima je duboko usađena u civilizacijske norme, a od kad je novca podrazumeva da se njime delegira naša obaveza da nekome pomognemo tako što ćemo ga, recimo, nahraniti.

Ukinemo li u potpunosti gotovinu nemamo mogućnost da to obavimo jednostavno i bez rizika, sve i da beskućniku bez adrese, posla i perspektive neka banka dozvoli da ima račun na koji ćemo mu prebaciti neki sitniš kao što plaćamo prevoz.

Uz to oslanjanje na milostinju kao izvor prihoda i života odvraća mnoge od kriminala ili kakvog drugog agresivnog oblika borbe za opstanak.

Napojnica

Naizgled bi se reklo da ovo ne bi trebalo da bude problem jer se radi o poslovnom odnosu, kelner koji nas služi lako će primiti na svoj uređaj višak kojim bismo ga nagradili, ako to već nismo dopisali na račun što je već postojeća praksa.

Ali tu se sudaramo sa kulturom nagrađivanja, takođe vekovima starom.

Čašćavanje je čvrsto vezano uz keš, još od vremena kada se plaćalo dukatima i često je prilika onome ko časti da spase i sopstvenu čast a da ga to ne košta puno.

Dajete sitniji keš, pa koliko ga u novčaniku ima, nijedan kelner ne očekuje (iako se nada, svakako) da ćete ga častiti nekom hiljadarkom jer nemate dovoljno stodinarki.

Kod elektronskog novca to nije problem, ali se i sam čin napojnice odljuđuje odnosno dehumanizuje što ubija njen smisao barem u ovoj generaciji.

Da ne govorimo o čašćavanju muzike gde novčanica zadenuta u harmoniku nagoveštava gostima kakva se čast očekuje.

Možda će neko buduće društvo imati i za to aplikaciju samo teško da će ona proizvoditi isti osećaj kod donora, a to je suština davanja napojnice.

I tako dalje

Svako od nas setiće se barem još neke situacije u kojoj mu je gotovina neophodna, a da nije u pitanju skrivanje od zakona.

Ako gotovina postoji, pa makar bila manje od jedan odsto od ukupnog novčanog prometa, onda nismo bezgotovinsko društvo jer smo dužni da je prihvatimo na mestu plaćanja ili da obezbedimo neku alternativu onima sa gotovinom.

Navedene situacije mogu biti inspirativne za one koji veruju u kešles društvo, samo ukazujem na to da pri pronalaženju rešenja uračunaju i empatiju koju smo do sada, ipak, gradili na fizičkom novcu.

0 komentara
Zoran Stanojević Urednik, Radio televizija Srbije

U nedeljniku Vreme godinama piše kolumnu o internetu pod nazivom „Navigator“. Radio je kao reporter za BBC u Beogradu i Londonu i bio dopisnik MSNBC. Dugogodišnji urednik u Radio televiziji Srbije.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Vrati se gore