Čak tri od prethodnih osam godina Srbija je završila u recesiji i jedna je od poslednjih zemalja u Evropi, koja je tek 2016. uspela da dostigne nivo bruto društvenog proizvoda, koji je imala pre početka globalne krize, 2008. Ta loša vremena za biznis su, bar tako izgleda, prohujala i sada je pitanje samo kolike stope privrednog rasta privrednici realno mogu da očekuju u ovoj i nekoliko narednih godina. Iako se na prvi pogled mnogima čini da i nema neke velike razlike između stopa rasta od tri, četiri ili pet odsto, budućnost bitno zavisi od toga hoćemo li i kada uspeti da udvostručimo rast u odnosu na prošlu godinu.

Doskora su mnogi domaći zvaničnici bili prezadovoljni i povećanjem BDP-a u 2016. za 2,7 odsto. Za razliku od njih, direktorka Svetske banke za Zapadni Balkan Elen Goldstin je na Biznis forumu na Kopaoniku poručila da su Srbiji neophodne stope rasta od šest odsto. Za većinu u Srbiji to deluje kao nedostižan cilj. U ovom trenutku i jeste, ali tome mora da se teži. Ne bi bilo dobro da se zvaničnici uljuljkuju i pomisle da su sve probleme rešili sa rastom od tri odsto. Doduše, da su takve stope ostvarene 2009. ili 2010, u jeku globalne krize, to bi bio fantastičan uspeh. Ovako i nije, jer sada sve zemlje iz regiona, osim Hrvatske, imaju brži rast. Zato je izuzetno važno da su i kreatori ekonomske politike u Srbiji u poslednje vreme počeli da shvataju da susede nećemo stići, a kamoli prestići ukoliko naš BDP nastavi da se povećava za tri odsto godišnje.

Uostalom, ako bi i BDP i plate narednih 10 godina rasle po stopi od pet odsto, do 2026. bi prosečna neto zarada porasla sa prošlogodišnjih 375 na 610 evra. Uz rast od tri odsto, u istom periodu prosečna plata bi za 10 godina narasla na samo 503 evra. To, pak, znači da bi u prvom slučaju (uz rast od pet odsto) ukupna kupovna moć oko dva miliona zaposlenih bila za 2,6 milijarde evra godišnje veća nego ako u tom periodu naš rast bude tri odsto. Ako se pođe od pretpostavke da bi deo tog novca sigurno bio potrošen za kupovinu domaćih proizvoda i usluga, jasno je da bi se na taj način stvorio dodatni manevarski prostor za dalji razvoj srpske privrede.

Ekonomisti već dugo upozoravaju da je jedan od uslova za ubrzanje privrednog rasta da se udeo investicija, i to pre svega u proizvodnju namenjenu izvozu, poveća sa sadašnjih 19 na 25 odsto BDP-a. S obzirom da je javni dug još uvek relativno visok (veći od 70 odsto BDP-a), bilo bi najbolje da taj rast investicija bude pre svega posledica ulaganja privatnog sektora, a ne (skoro prezadužene) države.

Spremnost na rizik, a svaka nova investicija objektivno predstavlja rizik, nesumnjivo zavisi od privrednog ambijenta. Malo ko je, naime, spreman da ulaže kada je privreda u recesiji, dok se sa ubrzanim oporavkom povećava i optimizam i spremnost privrednika da šire poslovanje, investiraju u novu opremu, zapošljavaju nove radnike, kreću sa novim projektima… Privatni sektor je i prethodnih godina pokazao da je žilav i sada, kada se čini da je „oluja“ prošla, neki će sigurno nastojati da prošire biznis, a neki i da se prvi put otisnu u preduzetničke vode.

Svaki savet na početku je dobrodošao. Mada, iskreno, ponekad je bolje ako se neki saveti i ne poslušaju. Navešću i konkretan primer. Pre nekoliko sedmica bio sam moderator na jednoj tribini u Leskovcu, koju su zajednički organizovali Societe Generale banka i list Blic u okviru akcije „Preduzetnik godine“. Da nije bilo te tribine malo je verovatno da bih ikada saznao za „Bavku“. Priznajem, da su me pre gradnje vlasnici hotela, braća Bratislav i Srđan Stojanović, pitali šta mislim o njihovoj ideji, rekao bih im da su im jako slabe šanse za uspeh. Ma, molio bih ih da odustanu! Pa, ko gradi takvo zdanje na livadi, tri kilometra od grada, u kome ionako baš i nema potencijalnih gostiju za novi hotel? Srećom, Stojanovići su verovali u svoju ideju, sagradili su hotel i pre nekoliko nedelja saznao sam da im je sala sa 650 mesta rezervisana do kraja novembra (!?), a sve sobe praktično popunjene i to uglavnom strancima, među kojima su i menadžeri, zaposleni u fabrikama koje su stranci izgradili u Leskovcu. Za razliku od onih koji su sumnjali, Stojanovići su u svoju poslovnu ideju verovali. I uspeli su.

Akcija „Preduzetnik godine“ odvela me i do Novog Sada, gde sam upoznao Sinišu Žarina, vlasnika kompanije „Manuel“, laureata ovog priznanja za 2014. Nisam mogao da verujem da i on ima sličan problem kao Stojanovići – celokupna proizvodnja se proda nekoliko meseci unapred. Istina je, dakle, da i u Srbiji ima firmi koje jednostavno ne mogu da proizvedu onoliko koliko su njihovi kupci spremni da plate. I tu dolazimo do još većeg apsurda – Žarin bezuspešno godinama pokušava da se dogovori sa državom, tačnije lokalnom samoupravom da mu u Novom Sadu nađe adekvatno mesto na kojem bi mogao da proširi kapacitete, da zaposli na desetine novih radnika i značajno poveća proizvodnju nadaleko čuvene kožne galanterije. Do sada niko od nadležnih nije imao sluha za ovaj problem. A sa više zaposlenih u „Manuelu“ i prihodi lokalne samouprave bili bi veći, bar po osnovu toga što im pripada najveći deo poreza na zarade zaposlenih.

I tu se vraćamo na početak priče. Ako misli da ubrza privredni rast država bi morala masi domaćih preduzetnika, sličnih Žarinu, da izađe u susret i pomogne im da otklone „uska grla“, koja im onemogućavaju značajniji rast proizvodnje i zaposlenosti. Pri tome i oni koji nikada nisu bili u Novom Sadu znaju da u tom gradu ima na desetina propalih državnih preduzeća, čije hale zvrje prazne. Da li je bolje čekati da se one same sruše, ili ih pod tržišnim uslovima ponuditi na korišćenje onima koji u tim halama mogu proizvesti robu za izvoz?

Ako pitate i Stojanoviće i Žarina, ali i većinu drugih vlasnika malih i srednjih preduzeća i preduzetnika šta oni očekuju od svoje države, uslediće isti odgovor – ništa posebno, samo da ih puste da rade i da im ne otežava. I nikada neću zaboraviti reči Siniše Žarina da u Srbiji „živi veliki broj potencijalnih milionera, samo ih ne treba kočiti“.

Čak i kada je srpska ekonomija posrtala, „Manuel“ je svake godine povećavao proizvodnju za 10 do 15 odsto. Sa više ovakvih kompanija i državi bi bilo lakše da poveća rast BDP-a sa tri na pet odsto. A sa bržim rastom i većim platama pojavila bi se i nova tražnja, pa bi i nekim novim preduzetnicima bilo lakše da započnu sopstveni biznis. I njih niko ne bi proglasio za „ludaka godine“. Baš to se, priča Žarin, njemu desilo kada je pre tri decenije, u zemlji u kojoj svi maštaju o „državnom poslu“, sam dao otkaz u državnoj naftnoj kompaniji. Ali, da to nije uradio ne bi nikada postao ni „Preduzetnik godine“. A Srbiji je potrebno na hiljade preduzetnika godine.