Šta bi nova poreska pravila donela IT paušalcima

Author
Zoran Stanojević Urednik, Radio televizija Srbije

Imamo tu narodnu pouku da ne treba brkati babe i žabe samo zato što se te dve reči rimuju, dočim se radi o različitim bićima koja gotovo da nemaju išta zajedničko. No život nas ponekad natera da babe i žabe svrstamo u istu kategoriju, a najnoviji slučaj je najavljeno zakonsko preuređenje uslova pod kojima rade preduzetnici paušalci. Tu se ne radi tek o babama i žabama, već i o mnogim podvrstama istih, toliko suprotstavljenih da se čini da je njihove odnose sa državom i njenom poreskom službom nemoguće urediti, a da bilo ko tu bude zadovoljan. A zadatak reforme je da usreći sve.

Evo malog uvoda. Takozvani “paušalci” nastali su kao logična potreba da se malim preduzetnicima (frizeri, obućari, taksisti, advokati, IT), koji su uglavnom u uslužnim delatnostima, omogući da posluju legalno i sa što manje administracije. To znači da oni nisu obavezni da za svoje usluge naplaćuju PDV, već izdaju račune u bruto iznosu i svakog meseca plaćaju doprinose koje im je država odredila, paušalno. To jest prema nekoj proceni njihovih mogućnosti i obaveza.

Ta procena pravi se na osnovu mnogih kriterijuma od kojih su dva ključna. Gleda se prosečna plata u opštini u kojoj je paušalac prijavio svoju delatnost i vrsta delatnosti. Uzimajući to u obzir poreski službenik jednom godišnje obračuna i “odreže” paušal, iznos koji preduzetnik ima da plaća svakog 15. u mesecu i na preduzetniku je samo da izdaje račune i upisuje ih uredno u svesku koju poreska uprava povremeno proveri.

Po sadašnjim propisima paušalac može biti samo onaj čiji prihodi ne prelaze 6 miliona dinara godišnje. Ako pređu ulazi u sistem PDV-a. Praktično gledajući to znači da ne bi smeo da ima promet veći od, prosečno, pet hiljada evra mesečno. U šta ulaze i svi rashodi, a oni mogu da budu značajni kod nekih profesija.

Jasno je da su prednosti paušalnog oporezivanja prepoznale i babe i žabe jer omogućuje da se bave svojim poslom uz minimalnu administraciju. Ali, pojavio se dodatni problem. Neki poslodavci shvatili su da im je kudikamo jeftinije da ne zapošljavaju radnike za stalno već da ih angažuju kao paušalce. Naročito kada je reč o bolje plaćenim poslovima.

Recimo, neki administrativac, ekonomista ili pravnik, kome bi dali platu od 100,000 dinara koštao bi ih još 65,000 kroz poreze i doprinose. Ali ako ga angažuju kao paušalca njegov paušal  bio bi oko 30,000 što je ušteda na doprinosima od 50 odsto! Još bolje je ako je plata veća jer se iznos paušala ne menja drastično, dakle ostaje na nivou od 30,000 i za onoga koga plaćate 200,000. S tim da država u tom slučaju ostaje “kraća” za gotovo sto hiljada dinara koje bi trebale da odu najvećim delom u penzione i zdravstvene fondove.

Ocenjujući da je takvo izbegavanje obaveza uzelo maha u državi se pojavila ideja da se stane na put onima koji izbegavaju da zaposle radnika terajući ga u paušal. Za radnika je taj (paušalni) odnos takođe primamljiv jer mu ostaje više neto novca nego da je prijavljen.

Problemi nastaju na duži rok, kada se približi penzija za koju je premalo odvojio ili kada mora da se leči i otkrije da u državnom zdravstvenom sistemu nema dovoljno novca, a u privatnom je preskupo. I druga prava su mu ugrožena poput godišnjeg odmora, bolovanja, čak i sigurnost “radnog mesta”, jer mu niko garantuje da će mu poslodavac primiti fakturu narednog meseca.

Međutim.

Paušalno oporezivanje, ako hoćete i izvrdavanje obaveza prema državi pokazalo se kao jedan od stubova uspeha dela IT industrije u Srbiji. U toj industriji plate su enormno velike u odnosu da državni prosek (četiri do pet puta), samim tim bi i doprinosi za prijavljenog radnika bili ogromni. IT paušalac ima relativno male rashode (računar, softver, internet) te mu ostaje najveći deo od dvesta, trista ili četiristo hiljada dinara koliko može da naplati svakog meseca. To ga motiviše da ostane u Srbiji umesto da posao traži i nađe u inostranstvu, počev od Rumunije. Što je jedan od razloga zašto IT sektor u Srbiji raste stabilno i brzo.

U utorak 25. septembra u organizaciji NALED-a i SoGe okupili su se zainteresovani iz državnih ustanova (poreska uprava, ministarstvo finansija, sekretarijat za javne politike) NALED-a i IT sektora da razmene mišljenja.

Kao posmatrač stekao sam utisak da je država slabije argumentovala svoju potrebu za promenama sadašnjeg sistema, dok su argumenti IT-jevaca bili ubedljivi.

Evo nekih. Država misli da paušalac ne može biti neko ko radi samo sa jednim klijentom, to jest da je to očigleno izbegavanje zapošljavanja. IT paušalac tvrdi da njemu takav odnos odgovara jer time štiti svoja autorska prava. Inače bi sve što je proizveo kao zaposleni pripalo poslodavcu, a on ne bi mogao svoje delo da “iznese” iz firme ako odluči da promeni posao.

Država smatra da je paušalci plaćaju nesrazmerno malo u odnosu na zaradu, IT-jevci odgovaraju da bi u suprotnom morali da povećaju cene ili smanje plate. U oba slučaja to ih čini nekonkurentnim i prisiljava ih da svoj posao isele iz Srbije. Što im nije teško, čak i ako je isprva nekomforno.

Paušalci upozoravaju da su oni kreativni deo IT industrije, onaj deo koji zaista nešto stvara. Alternativno bi se kod poslodavca bavili outsource-sovanim poslovima, a tu nema inovacija i mogućnosti da neka srpska kompanija izraste do znajačnije veličine u IT svetu.

Za IT paušalce, a i za sve druge, najgora je neizvesnost koju imaju u odnosu sa državom. Poreska rešenja kasne i važe retroaktivno, što znači da moraju da rezervišu neki novac kako bi pokrili “dug” iako sve plaćaju na vreme. Njihov predlog je da rešenje važi od dana uručenja. Upozoravaju na nelogičnost u određivanju poreza. Ko se registruje u “siromašnoj” opštini odnosno tamo gde je prosečna plata niska, plaćaće manji porez iako posao može da obavlja bilo gde.

Sa svoje strane država im obećava aplikativni softver, koji je u pripremi i omogućiće svakom zainteresovanom da utvrdi da li se kvalifikuje za paušalno oporezivanje i koliko bi to moglo da košta, doduše bez potvrde da bi taj iznos koji izbaci kompjuter bio obavezujući i za državu. Ili poreznik i dalje može paušalno, to jest odokativno da ga poveća.

NALED poručuje da će posle slušanja svih predloga pomoći oko definisanja novih propisa za šta treba oko šest meseci, tako da bi uz period testiranja i privikavanja oni mogli da stupe na snagu sa prvim danom 2020. IT paušalci su taj rok pozdravili kao realan.

Neka pitanja su ostala otvorena, takoreći bez odgovora, što ne znači da odgovora nema. Jedno je da li će država uzeti u obzir ekonomsku logiku koja je proizvela ovakvo stanje. A ono je nastalo tako što su IT-jevci “ishakovali” poreski sistem našavši sebi najbolju prečicu do “blagostanja”. Ako im novi sistem ne bude valjao, hakovaće i njega.

Drugo, možda i važnije pitanje je šta država stvarno želi da postigne najavljenim promenama? Da li joj samo treba više novca ili joj smeta poreska neravnopravnost ili je nešto treće u pitanju? Recimo, na pomenutu neravnopravnost ukazuju i softverske firme koje zapošljavaju za stalno i imaju problem da obezbede konkurentne plate uz doprinose od 65 odsto.

Na kraju su predstavnici države i NALED-a pažljivo slušali bez da su mnogo rekli, dok su im IT paušalci poručili da je njima najbolje ako im se država što manje meša u posao, a najbolje je da se ne meša uopšte.

Oni veruju da će babe spontano poljubiti žabe i da će se u velikom broju transformisati u prinčeve i princeze, sve to čitajte sa IT predznakom.

Državi to deluje kao bajka.

0 komentara
Zoran Stanojević Urednik, Radio televizija Srbije

U nedeljniku Vreme godinama piše kolumnu o internetu pod nazivom „Navigator“. Radio je kao reporter za BBC u Beogradu i Londonu i bio dopisnik MSNBC. Dugogodišnji urednik u Radio televiziji Srbije.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Vrati se gore