Avantage Učitavanje: malo o književnosti, a više o životu

Author
Aleksandra Petrovski Urednica online magazina Finovacije

Šta biste pitali svog omiljenog pisca da imate priliku da sedite preko puta njega? Kroz njihova dela, čini se da ih poznajemo do detalja, međutim uvek ima priča koje ostanu između redova.

Specijalno za naše Avantage klijente reči su ukrstili Dragan Velikić i Miljenko Jergović. Kroz događaje Učitavanje nastojimo da našim klijentima priredimo jedinstvene doživljaje, ali istovremeno na različite načine pomognemo da vreme i okruženje u kome žive i rade upotpunimo. Tako je bilo i ovaj put.

Dvojica istaknutih regionalnih autora, pisaca, publicista i, pre svega prijatelja, ponajmanje su pričali o književnosti, a mnogo više su nam otkrili šta je to za njih „normalan“ život, imaju li slobodni umetnici godišnji odmor, kakav odnos imaju prema novim tehnologijama i internetu, šta misle o ljudima koji ne čitaju i kakva osećanja gaje prema Beogradu.

Velikić i Jergović odgovorili su na nekoliko pitanja iz davnašnje NIN-ove ankete „Jugosloven našeg doba“, a već prilikom prvog, u kome je trebalo da se izjasne da li su oženjeni i opišu ukratko svoje radno mesto, nasmejali su prisutne.

„Pišem i dok idem gradom, na pijaci… tako da je to isto moje radno mesto. Kada počnem neki roman onda nastojim da isključivo pišem pre podne. Prilično sam komplikovan. Iako ne pišem dugo, na primer od devet do 11 sati, ako imam zakazan sastanak u tri popodne, mene to već uznemirava. Moram da imam malu večnost jednog dana, svakog dana kada pišem. Nastojim da tihujem, da u sebi držim intonaciju knjige“, rekao je Dragan Velikić, dobitnik NIN-ove nagrade za roman „Islednik“.

Sarajlija Miljenko Jergović, koji živi u selu nedaleko od Zagreba, objasnio je da svoju kancelariju nosi u laptopu.

„Od kada sam se dočepao “meka” ja sam postao neko drugi i nešto drugo. U osnovi pišem bilo gde, a kako sam se veći deo života bavio novinarstvom naučio sam da se koncentrišem u raznim životnim okolnostima i socijalnim uslovima. Mogu da uspostavim koncentraciju bilo gde, samo mi je važno da me neko ne kucka po ramenu, a može da se oko mene događa bilo šta.“

Velikić je priznao da svom 13 godina mlađem prijatelju zavidi na tome.

„Ja stalno imam to odgađanje. Na primer, otkrijem da u kući nemam cimeta i izađem napolje da ga kupim, iako mi u tom trenutku nije potreban.“

Uz šalu da pitanje nije sponzorisano, autori je trebalo da odgovore: Koristite li kredit? Koju sumu otplaćujete i šta ste kupili za kredit? Da li štedite novac za nepredviđene slučajeve? Jeste li osigurali sebe, svoju porodicu, svoju imovinu?

Velikić je priznao da u životu ne bi uzeo kredit, mada mu se desilo nekoliko puta da je uzeo na kredit sabrana dela, ali da ga je vrlo opterećivalo.

„Moji krediti su uvek bili u iznosima koje sam mogao, ako se dogodi neko zlo ili problem da vratim istog trenutka“, dodao je Jergović.

O slobodnim umetnicima i godišnjem odmoru

Obojica imaju status slobodnog umetnika, a čak je Velikić od 1. jula zvanično penzioner, tako da nemaju godišnji odmor u pravom smislu te reči. Međutim, ni Dragan, ni Miljenko ne vole previše da putuju, iako je to u opisu njihovog posla.

„Davno, kada sam radio u Gradskoj biblioteci godišnji odmor i praznike sam koristio da odmaknem sa započetim romanom. Dok sam bio ambasador u Beču prve dve godine bilo je slobodnog vremena, ali sam uvek bio na čekanju, tako da tu pisanja nije bilo“, rekao je Velikić, kome poslednjih godina vrlo prija da letuje u Grčkoj, čak razmatra da od 1. januara počne da uči taj jezik.

Jergović je istakao da odmor prilagođava svojoj zaposlenoj supruzi.

„Na godišnji odmor idemo na razna mesta, ali najviše u Beograd, što već izgleda kao neki oblik nastranosti. Ne idemo na more, a čak i ako odemo, ne idemo da radimo ono što drugi ljudi rade – nikada nismo na plaži, ja se nikada u životu nisam sunčao… tako da je bolje reći i da ne idemo.“

O visokim Beograđanima i godišnjem odmoru

Nije normalno da voliš grad u kome živiš. Dok se nije zaratilo u Sarajevu, ja sam ga prezirao. I onda sam ga jako zavoleo kada su počele da padaju granate. U nekoj svojoj projekciji, ideji o fantastičnoj ideji o nepostojećem Sarajevu, ja volim taj grad. Ali to Sarajevo ne postoji na Zemlji. Jako sam voleo Zagreb pre ratova, ali ne znam šta se sa njim dogodilo, ja ga nikada nisam zatekao. Verovatno je postojao samo u mojim očima. Najlepši su oni gradovi u kojima mi nismo ili oni gradovi u kojima smo na kratko.

Kada sam prvi put posle rata došao u Beograd, bila je to 1998. godina, meni se užasno svideo, a to je bio potpuno propao grad. Način na koji je Beograd tada bio propao je bio veličanstven i meni se na svakom koraku plakalo kako je taj Beograd bio lep“, otkrio je Miljenko Jergović i priznao da mu se pre građanskog rata prestonica uopšte nije svidela, ali da to nema nikakve veze sa politikom:

„Beograd je bio grad u koji se išlo na potvrđivanje. U to vreme je postojala jedna vrsta beogradskih mladića koji su mene izbacivali iz cipela i stvarali užasan bes. Sve cure do kojih je meni bilo u Sarajevu stalo, plus one do kojih mi nije bilo stalo, sve su bile pozaljubljivane u nekakve Beograđane koji su svi bili visoki skoro dva metra, bili su mršavi, vrlo često su bili prehlađeni i imali su čežljive polukravlje poglede i bilo ih je na moru na hiljade. To je bio onaj Beograd koji ja nikako nisam mogao da svarim.

Kada sam prvi put nakon rata došao, tih mladića više nije bilo. Kasnije sam opet o tome razmišljao i bilo mi je tužno, počeli su da mi nedostaju. U figuri muzičara Milana Mladenovića bili su svi Beograđani koji su onim mojim curama uterivali čežnju.“

Velikiću je bila jasna Miljenkova perspektiva, jer je rođen u Beogradu, ali je odrastao u Puli, da bi se zbog studija književnosti teks kasnije vratio u Beograd.

„Kafane su radile do jedan posle ponoći, što je najbolje radno vreme, do tada je prirodno – sediš do ponoći i onda se polako pokupiš i odeš. Ali kada u 23h zatvore, ti onda kao ludak ideš da nađeš nešto što je otvoreno.

Za mene je najvažnija jedinica grad, ne država. Tu se ne pita ni odakle si, ni veroispovest, ništa.“

O nasušnoj potrebi za čitanjem

Velikić i Jergović nisu imali dilemu koliko je važno za pisca da čita, čak su istakli da je mnogo važnije nego samo pisanje, i naglasili da kod njih ne postoji strah od uticaja drugih autora na taj način.

„Mene zanimalo uvek da nastavim knjigu, kada mi se neka knjiga dopadne. To je u literaturi nešto najlepše. Kada bi Miljenku i meni sada dali u dve bisage iste reči i temu, to bi bile dve potpuno različite priče. Smatram da je čitanje veoma važno, ja sam protočni bojler. Kada bih morao da biram da mogu samo da čitam ili da pišem, bez dvojbe bih izabrao čitanje. Zaista se pitam kako izgleda u glavi osobe koja uopšte nema potrebu za čitanjem, to verovatno izgleda kao garaža. Kako se može živeti bez ikakve potrebe da ne pročitaš nijednu knjigu?“, zapitao se Dragan.

„Meni je čitanje prvi i osnovni smisao života. Zašto bih ja uopšte živeo, ako ne bih čitao? Žao mi je ljudi koji ne čitaju, jer je njima jako teško. Oni su na takav način suočeni sa takozvanom stvarnošću, da se to ne da preživeti. Što bi se reklo: svaka im čast“, nastavio je Miljenko.

O pisaćoj mašini i postfejsbučkom dobu

Jergović je pre nekoliko godina pokrenuo sajt jergovic.com koji je danas velika i značajna baza zanimljivih tekstova, ne samo njegovih, već i drugih pisaca – kritikra, prikaza, preporuka i poezije.

Velikić je čak pohvalio rubriku Ajfelov most, u okviru koje brojni autori objavljuju svoje tekstove. To je ujedno bilo mesto gde je Dragan Velikić prvi put objavio odlomak iz novog romana o Beogradu, „Adresa“, koji bi trebalo da bude objavljen idućeg proleća.

„Činjenica da se mogu lako graditi web portali zapravo čoveku pruža mogućnost da se svojim poslom i onim što ga zanima bavi na jednoj dosta visokoj i dobro postavljenoj platformi. Trenutno u proseku dnevno 1.500 različitih ljudi dođe na moju web stranicu i čita ono što tamo ostavljam – to je impresivno. To je visok tiraž, što bi se reklo. Ja se u osnovi čudim piscima koji to ne koriste, posebno onima koji kukaju da ih nema u medijima i da o njima niko ništa ne govori, što je uobičajen diskurs južnoslavenskih pisaca i umetnika. Taj diskurs je u predinternetskom i predfejsbučkom vremenu imao nekog smisla, možda. Danas nema. Ako hoćeš da imaš svoj časopis, ti ga vrlo jednostavno možeš imati!

Ja sam 2010. napravio online časopis iz čiste frustracije što u hrvatskim medijima nije bilo mesta za kulturu. Osećao sam se loše zbog toga što nema književnih časopisa. Onda smo napravili i to nas je od početka krenulo oduševljavati, veseliti. Prve nedelje smo dnevno imali po 50 posetilaca, ali ni to nije za potcenjivanje. Kakva je to potreba za tim ogromnim brojevima, koja potcenjuje: „neću ja to da radim za 50 ljudi“? Ako nećeš za 50, onda nećeš ni za 50.000. Ali ti ne radiš čak ni za njih, nego za sebe i stvaraš svet za sebe jednako kao što pišući knjigu ti stvaraš svoj svet za sebe i nekog tvog imaginarnog čitaoca.“

Nasuprot Jergoviću, Velikić je rekao da je sasvim zadovoljan što ima USB memoriju i mejl, da mu više ništa ne treba i da je tehnologija obavezujuća. Priznao je i da je isprva bio protivnik kompjutera.

„Pisao sam istovremeno na tri pisaće mašine. Onda je krajem osamdesetih došao moj prijatelj Zoran Hamović i rekao mi da je kompjuter za mene, da mislim kompjuterski. Napravio sam štos i rekao: Problem je kompjutera što ne može da zaboravi! Stalno sam pronalazio razloge da ne pređem da radim na računaru. Ipak mi je nabavio kompjuter i imali smo dogovor da ako ne savladam ga za 10 dana, onda mu vraćam. Naravno, savladao sam, ali samo nekoliko radnji“, ispričao je Dragan u poverenju još nekoliko anegdota iz perioda kada je prelazio sa pisaće našine na računar.

Pred kraj zvaničnog dela druženja Velikić je pročitao odlomak iz romana o Beogradu, na kome još uvek radi. Jergović je pročitao odlomak iz jednog od svojih poslednjih romana, „Levijeva tkaonica svile“, i otkrio nekoliko detalja o okolnostima pod kojima je nastao. Našim gostima poklonili knjige ove dvojice autora, te su imali priliku da lično dobiju autogram i oči u oči porazgovaraju sa njima.

Na rastanku smo se pozdravili rečima: do sledećeg uspeha i sledeće knjige.

0 komentara
Aleksandra Petrovski Urednica online magazina Finovacije

Suosnivačica Centra za kreatore web sadržaja wwwrite.rs, edukatorka u oblasti poslovnog bloga i menadžerka društvenih mreža.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Vrati se gore